Srpski književni glasnik

2092 СРпскКи Књижевни ГЛАСНИК.

уметност, она треба да пређе са поља апетрактне мисли на поље маште и осећања: ако се једнога дана буде могло писати о општим идејама науке, то ће бити могућно само онда ако се за средство узму емоције које оне изазивају. Само по ту цену наука ће постати поетична или, како би рекао Шилер, „музикална“. У ствари, поезија, као што мисле немачки естетичари, има много сличности са музиком, том поезијом звукова; а ми смо видели да музика, која је све више вештачка п сложена, тежи да цео свет стави у симфоније: људеки глас не би нам више бпо данас довољан ако га чујемо усамљена, без брујања ствари које покушава да нам представи оркестар. Неће ли се једнога дана то пето десити са великом поезијом, где неће више битп довољни мелодични украси налик на „трилерне арије“ старе талијанске музике: тражиће се шира хармонија, и песник надахњујући се науком, која је на основу тражења опште хармоније, трудиће се да чује п да преведе све ствари на евој начин, у облику акорда. Пишта неће остати просто п оскудно, усамљено, вештачки апстраховано од осталога евета. По мишљењу једнога од наших сувремених научењака, када бисмо пмали бескрајпо фино уво, могли бисмо у привидно немој шуми чути безбројне кораке бубица, клаћење травних стабљика, треперење лишћа, дрхтање зракова, стални шум сока који силази п пење се у великом дрвећу: то шуштање живота у свима стварима, то струјање општега сока. И само филозофија п наука могу у извесним тренутцима. да открију нашем још несавршеном уву, п. само њима. смо у стању да схватимо хармонијска богатства растурена у свету, која песник изражава у својој песми; без ње не бисмо могли назрети иестпнеку васељену, погодити смисао велике симфоније, са свима њеним никад неразрешеним дисонанцама, где песник поново налази акценат бескрајно раширеног гласа људског.

Изгледа да пма три различне периоде у развитку поезије. Ми смо видели је да у своме постанку поезија била једно пето што п сама наука и филозофија природе.