Srpski književni glasnik

КњЊижеБбнНи ПРЕГЛЕД. 505

погрешке, да не би смео ни помишљати на то, да пише о историји. Г. Рашић не'зна н. п. да је Бодин био краљ (стр. 115-8.); Г. Рашић зове Стевана Првовенчаног Тихомилом: не зна да онога збора у Призрену 1365 год. у опште није шп било; не зна да Лазар није био цар, ла Ђурађ Бранговић није венчан за Деспота у Једрену (стр. 429) итд. Али зато он зна стварп, које иначе нико не зна: тако н. и. Г. Рашић зна п тврди, да се Немања 1155 год. прогласио краљем (стр. 124, 132.), да су се неслободни грађани у старој српској држави звали зависи (стр. 131), ма да тога назива у нашим споменицима. нема, итд.

Библиографију о предмету о коме пише, Г. Рашић је потпуно игнорисао. То је у осталом сасвим природно; јер да је прочитао само десети део од оних књига, које је требало да прочита, он би без сумње п сам увидео да за оваки посао није дорастао, те не би ни пзлазио на јавност с оваким делом.

Причајући без везе гола петоријска факта како их је где нашао ни пеписао, писац се није трудио, да то учини по каквом било плану; место плана п јединства, он је преп" “ао где је шта нашао и како је где шта нашао, без обзира да ла је то важно или не. Тако MH. и. врло мало, п то наравно погрешно и нетачно и без разумевања, говори о романизацији на Балкану, о продирању Германа на Балкан, о француско-српеким односима у 19 веку, и т. д., а о мпогим врло незнатним ситницама. говори на дугечао и на широко, тако да врло често прича о свему само не о оном што треба.

Г. Рашић каже додуше, да се служио „de Тоше ја ИЕНета_ зегђе“, и да је употребио расправе наших свих п већине страних историка (он наводи и њихова имена), алп то је речено само „за опсенити простоту“, јер Г. Рапић није читао готово ништа од радова оних научника, чија имена наводи. Да. је он, само примера ради, читао Новаковићево „Село“, он не би писао о Задрузи онако како је нисао, или да је читао Руварчева Кнеза Лазара, не би причао онако о њему. Али Г. Рашићу то