Srpski književni glasnik

к

Поз-<дршини ПРЕГЛЕД. 315

и од те српске Кармен, како би је човек могао назвати, остале су нам само песме, што је сасвим споредно, п ако се тиме једино у комаду, оваквом какав је, објашњава што је та Циганка завртела памет мушкој половини становништва Врање п околине, а женској улила крајњу антипатију. Ако Врањанцима није требало да завире у њену душу, нама је преко потребно, ако Г. Станковић хоће да се интересујемо за њу. Колико можемо да на„аремо, њу одиста нешто распиње, али шта је то, остаје нам тајна.

Поменувши главни недостатак, не би ни најмање право било не истаћи лепоте у овом комаду. Њих има растурених на много места у дналогу, који је, као што поменух раније о пишчевом маниру, мало необичан, искидан и као недовршен (глумци су, сећам се, имали муке док су те одломке свезали у реченичке облике), и те лепоте могли смо сви и чути, али има и таквих које гледаони не чују, те их и ја не бих знао да ово говорим. само као гледалац пз партера. Случајно ја их знам, јер сам читао „Коштану“ неколико пута, док је била преда мном. На своју велику штету, Г. Станковић је распикућски метао у своје описе места где се који чин дешава и што нам представљају декорације и намештај београлског позоришта, такве детаље који би у његовим приповеткама равноправно стојале уз остало што је у њима. Менп је, на пример, остало у глави, како се по простирци собе за први чин „игра дрхтав сунчев зрак“ и то је добри Станковић написао за сценаристу, за Г. Рисантијевића, без увреде речено. Баш и да смо имали тај зрак, баш да смо га п приметили како игра, он не би био тај Г. Станковића, него од електричне светлости. Овакве интимне лепоте су савршено за драму изгубљене, што човеку може бити двоструко жао, прво ради њих самих, а друго што би добро дошле комаду, кад би било начина да се унесу у њ оне пили њихови еквиваленти.

Главна је погрешка Г. Станковића што је се иекључивом спремом приповедача пришао писању драма. А драма