Srpski književni glasnik

[8]

314 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

пима, са тајанственим харемским петоријама, са кошуљама од свиле коју сабља не сече на белој пути калифових када, са ђулом и звекетом папучица.

Све ово, од прилике, овако шарено, тема је у „Коштани“, комаду из врањског живота, који Г. Станковић воли се извесном наивношћу. Рекох са извесном наивнопћу, јер га, бар за сад, не црта, него се више труди да нам да утисак који он на њ чини, опо што он отуд осећа. То нису опажања, већ пре меланхолични одјеци у тој усаљеној песничкој души. Али управо због тог интимног карактера који носе на себи творевине Г. Станковића, може се посумњати у његову сјајну будућност као драмеког писца. На „Коштани“ је то мало теже показати, јер се у њој мешају и неизбежне мане сваког почетника.

У „Коштани“ пмамо рђав распоред материјала, који је у комаду и уопште оскудан; имамо доста излишности;

имамо угледања без невоље; имамо најзад — што је најглавније — то да се не разазнаје јасно шта је у

пишчевим очима та Коштана. У драми, у којој је насловна јунакиња, она није ништа друго до чочек, и као чочек она у комаду запста само игра и ниже песму за песмом. Међутим, по замисли Г. Станковића, она чини комад, за њом гине и младо п старо, она заноси целу варош, на сваки начин својом лепотом п гласом, али на врага п Jom нечим ваљада, јер колико њих певају и лепе су. Шта. је то још, Г. Станковић не каже, то јест није метнуо ни њој нити икоме другоме у комаду у уста, то је остављено нама да нагађамо, управо да наслутимо. На овај начин, кад оставимо на страну песме и игре, судећи дакле по причи, насловна јунакиња у комаду деградована је скоро на нему улогу. Ово је у толикој мери, да сам ја Г. Станковићу, кад мп је прошле године донео свој комад на приказивање, готово хтео предложити, ако и нисам, да доведемо правог чочека из Врање за Коштану, јер би нам тако била очувана она првобитна дивљина, тупост, ласцивност п простота што никаква култура не може дати. За позориште дакле тај женски тип није довољно израђен,