Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 317 Овај дах крви, сладострашћа п емрти осећа се не само у целокупном утиску него п у детаљима комада, и то је оно што му даје, поред свих елабости у пзвођењу, изванредну јачину, а његовом писцу тако јасно оцртану индивидуалност.

П с „Коштаном“ се десило оно што се скоро peдовно дешава с толиким другим комадима. Одлагана је. Сад, су за кривице оглашене неке „техничке тешкоће“, што је на еваки начин практичније од досадашњих глумачких болести п даје се примењиватп готово у сваком случају. Једина им је рђава страна, што би требало да се могу предвидети бар на недељу дана раније.

Користећи се болешћу нашег првог певача, управа нам је, као са извесном журбом, што би се могло рећи да наш српеко-народни Раја није заслужио, извела свог новог тенора као Париса у „.Јепој Јелени“ и Станислава у „Птичару.“ Хитња је ова тим мање оправдана што тај тенор оспм гласа, што му је од Бога, ничег другог нема што би било од људи, у његовом случају од глумачког учитеља. Тог младог човека није довољно само ангажовати, него се ваља промучити да од њега, који је за сад само једина нада, а у етвари статист, постане какав такав глумац.

У колико се овоме новоме члану можемо радовати, у толико се са жаљењем прима глас о емрти младог глумца Милана Стојићевића. Ово је други губитак, п то на брзо, после Веље Миљковића. Својом марљивошћу Стојићевић би свакако дотерао да буде врло употребљив, а већ је донекле то био п овако млад. Ја сам једном покушао да начиним од њега шпанског витеза п да га пустим да говори мадригале, али изгледа да је он, као и толики други, у основи, био комичар, и мени се највише допао као Бопчинеки или Допчинеки (свеједно) у Гогољевом „Ревизору.“

ДРАГОМИР М. ЈАНКОВИЋ.

БЕЛЕ К Е. Једно изгубљено дело Његошево. — Љ. Ненадовић y својим .„ПИпемима из Италије“ (ппемо Ш, март 1551) прича ово: