Srpski književni glasnik

342 Српски Књижевни ГлАСНИК.

могу рећи, да досадно испаштам погрешку, што осталох на његову броду када на њ ударипше. Бријеса ранише најпре у главу п у руку. Он се п даље борио, докле му топовеко зрно не разнесе утробу. Тада нареди да га метну у џак е мекињама, и умре на једној клупици. Видесмо, да ћемо морати сви отићи у ваздух око десет сатп у вече. Оно мало људи што остаде, спусти се у чунове п побеже, сем Каза-Бјанке. Он је, наравно, остао последњи, али његов син, леп дечак, кога си ти, чини ми се, видео, приђе ми п рече: „Грађанине, шта ми част налаже да чиним“ Јадниче ! Једва му је било десет година, и оно је већ говорило, п то у онакоме тренутку. о части! Ја га узех у чун себп и на крило HM не дадох, му да види кад оде у ваздух његов отац и спромах „Оријент“, који се распршта у ваздуху као ватрени еноп. Ми остасмо читави, али нае заробише, што је много горе, п ја дођох у Довер под стражом доброг капетана. Колингвудса, којп сада заповеда лађом Ауладеном. То је један од најбољих људи које знам; од како служи у марини, а то је од 1761 године, провео је на суву само две године, да се ожени и роди две кћери. Ова деца, о којима говори непрестано, још га не познају, а његова жена само по писмима зна честити карактер овога човека. Ја осећам да ми је туга због нашега пораза код Абукира скратила дане, који су п иначе били дуги, јер видех онакав слом п смрт толиких славних ми другова. Моја дубока старост дирнула је цео свет овде; па, како не могу да поднесем капму у Енглеској, — много кашљем, а п ране су ми се поново отвориле, те једном руком не владам више, добри капетан Колингвуде тражио је п добпо (да је за себе тражио, не би добио, њему је забрањено било изићи на суво) одобрење да ме пошље у Сицилију, где је и зрак чистији п сунце много топлије. Тамо ћу јамачно наћи m смрт; седамдесет и осам година, седам рана, тешки јади п ропство, то су болести, којима нема лека. Могао сам да ти после себе оставим само свој мач, сироче! а сада немам ни њега, — заробљеник нема мача! Кад тп не могу то