Srpski književni glasnik

384 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

љубав и старање меродавних за школовање женске омладине отварајући школе за њих. Алп кад се завири ближе, она нас не може расположити. Унутарњи састав ових школа. није на свом месту. Њихова највећа мана је та, што се ни најмање не разликују од мушких школа. Њихова организација, настава, метод, уџбеници, цео рад, идентични су са овима. Њихов специфични залатак, њихов тип не види се, оне су изједначене и на селу п у вароши се мушким школама. У том погледу има много, врло много из основа да се ради. Али у овој скици, како рекоемо, нећемо улазити у појединости; већ да сведемо наш разговор; он ће у своду гласити:

1.

Све наше васпитне женске школе, на првом месту морају имати задатак да спреме своје ученице за корисне чланове породице. Оне не смеју губити из вида то, да њихове ученице, пре свега, припадају породичном животу, и да им због тога морају дати такво опште образовање, које је потребно свакој супрузи, домаћици и матери. У исто време, пак, дужност је њихова, да, сходно своме типу, прибављају младим девојкама основе ваљаног практичног знања и вештине, како би их спремиле и олакшале им евентуалну борбу у животу која је много тежа но код мушкараца.

П.

Сва настава мора се обраћати, у првом реду, осећању п душевности. Она мора истицати свуда лично и конкретно, а клонити се суптилних апстракција. Да се врши свагда елементарно и, што је могуће, очигледније. Да вазда покреће п негује вољу за оним што је лепо и истинито, велико и идеално.

Једном речи, крајна дужност целокупне наставе је, прво, да буди у евојих ученица љубав према Богу као једином поузданом ослонцу у сваком положају у животу, да ту пробуђену љубав најозбиљније негује п да отклања