Srpski književni glasnik

434 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— То још. мање, рече он; да сте хтели, говорили бисте ми сваког дана.

У гласу је било мало узбуђења и прекора. То га је тиштало. Мени паде на памет још један одговор за оправдање; рђави изговори човека сасвим помету.

— Милорде, рекох му, понижење и стид од сужањства више човека помету него што ви можете и замислити. Сећам се да сам ово казао као што би то Регулус казао, само да бих га нагнао да ме има у великом уважењу.

— Ах, јадни младићу, спрото дете! — роог boy! рече ми он, не казујете праву истину. Ви нисте себи у душу загледали. Тражите добро, и наћи ћете да сте равнодушни ; за то нисте ви криви, него војничка судба вашег сиротог ода.

Он бејаше отворио прави пут истини, ја је пустих на слободу.

— Истина је, одговорио сам, ја нисам познавао својега оца; једва сам га једанпут видео на Малти.

-— Ето то је истина! узвикну он. То је оно што је најстрашније, драги мој! Моје две кћери рећи ће једнога дана то исто. Казаће: ШИ не познајемо свога оца! Сара п Мерп рећи ће то! Па ипак ја их волим нежно и силно, ја их васпитавам из даљине, ја бдијем над њима с моје лађе, пишем им свакога дана, казујем им шта ће читати, шта ће радити, шаљем им мисли п осећања; у замену за то оне ми шаљу своје исповести; ја их карам, умирим се, помирим се с њима; знам све шта чпне! знам кога су дана биле у цркви са одвише лепим хаљинама. Њиховој матери дајем непрестано упутства, шта ће радитп с децом; ја видим ко ће их волети, ко ће их просити, ко ће их узети; њихови мужеви биће мп синови; оне ће бити скромне и побожне жене; од мене нема бољега оца... Па опет све то није ништа, јер ме оне не виде.

Ово је рекао узбуђеним гласом, иза којега су се криле сузе... После краткога ћутања он настави:

— Да, Сара је само једанпут седела на мојим коленима, кад јој је било две године, а Мери сам држао