Srpski književni glasnik

Живот и СМРТ. 435

у наручју кад још није била ни прогледала. Јест, право је што сте били равнодушип према вашем оцу, и право је да моје кћери буду такве према мени. Не може се волети онај кога не видимо. — Шта. је за њих отац писмо које сваки дан дође. Више мање хладан савет. — Човек не воли савет, већ живо биће, а живи створ, кад га не видимо, и не постоји; њега не воле; — а када га нестане то је као да је на пут отишао: за њим се не плаче.

Гушило га је и заћута. — Да не би и даље показивао своју жалост пред непознатим лицем, он оде од мене; ходао је неко време по броду горе доле. Ово што видех потресло ме је много; било ме је жао што п сам нисам знао шта значи имати оца; тога вечера ми је први пут срце заиграло од човечна, природна п света узбуђења. По овој дубокој жалости MH несавладљивој тузи усред војничке славе, разумедох шта сам све изгубио не знајући :за. породични живот, за којим је овако могло туговати једно велико срце; видех шта има све извештаченога у нашем варварском и суровом васпитању, у нашој незајажљивој потреби за великим делима; сазнадох, као неким откривењем свога срца, да постоји један красан и леп живот, од којега сам ја насилно отргнут, живот пун очинске љубави, изван овога лажнога живота пунога мржње п свакојаких сићушних таштина; увпдех да изван породице има само једна лепша ствар којој се може човек жртвовати без роптања, а то је друга наша породица: Отаџбина. И докле се овај стари војник био измакао од мене и плакао зато што је био добар, ја се ухватих обема рукама за главу и пролих сузе што сам дотле био тако рђав. —

После неколико тренутака адмирал се врати мени.

— Хтео сам да вам кажем, настави он сигурнијим гласом, да ћемо убрзо доћи сасвим близу Француске. Ја сам вечита стража пред вашим пристаништима. Имам још само једну реч да додам, п то сам хтео да буде на само: не заборавите да сте овде везани вашом поштеном речју, и да ја на вас пећу мотрптип; али, дете моје, што

85