Srpski književni glasnik

448 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

размишљање. Мислим да заслужује. До догађаја који ћу

вам сад испричати — догађај би за друге био сасвим обичан, алп ја отежем пи нехотице, зато што ме успомена на њега боли — до тога догађаја, моја љубав за

ратном славом бејаше постала мирнија, озбиљнија, одана и потпуно чиста, онако као што је просто и јединствено осећање дужности; али од тога дана, друге мисли дођоше и поново помрачише мој живот.

Било је то 1814 године, почетком године а пред крај оног суморнога рата кад је наша спрота војска бранита цара и царство, а Француска сетно гледала нашу борбу. Соасон се био предао Прусу Билову. Шлеска и северна војска беху се саставиле. Макдоналд бејаше оставио Троа и напустио долину Ионе и учвретио се од Ножана до Монтроа, са тридесет хиљада људи.

Требало је напасти Реме, који је цар желео да поврати. Време је било туробно, а киша је непрестано ишла. Дан раније изгубили смо једног вишег официра који је водио заробљенике. Руси су га били изненадно напали и прошле ноћи убили, а своје другове ослободили. Наш пуковник, који није лако попуштао, хтео је да врати жао за срамоту. Били смо близу Епернеја, и обилазили смо околне брегове. Мрак је био већ пао; пошто смо цели тај дан употребили да се укрепимо, ми сад пролажасмо поред једног лепог замка е белим кулама, по имену Бурсо. Пуковник ме позва. Изведе ме мало у страну и, докле су војници укрштали пушке, он ми својим промуклим гласом рече:

— Видите ли горе ону житницу, на ономе брежуљку, онде где се шеће онај звекан руски, онај стражар са владичанском камилавком 7

— Да, да, рекох, видим добро и житницу и војника.

_— Дакле, ви, као стари војник, знајте да еу Руси прекјуче заузели тај положај; он цару за сад највише бриге даје. Рекао ми је да је тај положај кључ Ремса; то лако може бити. Како било да било, ми морамо Воронцову подвалити. Кад буде једанаест часова, узећете