Srpski književni glasnik

БудућНнОСт УметНОСТИ И ПоеЕзиЈЕ. 51

је покушала машта природина, на мамуте и плезиосауре. Главна лепота наших машина састоји се у томе што оне личе на нешто живо, а та се њихова лепота може видети само онда кад су у покрету; међутим зна се да наша уметност није у стању да ухвати и прикаже покрет: она дакле мора да се одрече сликања свију механизама који имају лепоту кретања, једну врсту иластичке лепоте. Али велики број индустријеких машина има у великој мери извесну поетску лепоту, некада праву узвишеност, која долази баш из онога што им пребацује Силп Придом, од тога што су баснословне моћи којима оне располажу збијене, сакривене у њиховом недру, и одједном се показују као неким чудом. Механичка сила природина тако је добро пренета у њих, да кад имају да се примене, оне се одједном јављају пи блесну пред нашим очима као нова творевина. Пека врета натпрпродности лебди на тај начин над целом нашом пндустријом п даје јој извесну поезију; и то што данас изгледа само се може увећати временом и напретцима механизама : незграпна локомотива коју је један енглески инжењер био подупро штакама да је креће напред била је накарадна, баш због тога што се могао да види сваки њен напор п еваки пренос сепле. Механичка несавршеност једнога механизма самим тпм је и естетичка несавршеност. Пе треба видети конце који крећу пајаце. Једна данашња локомотива што 'јури преко гвоздених шина које се под њом и тресу, моћна као воља људека, смела и лака као нада, свакако вреди бар толико колпко први нацрти друмских локомотива; ма шта се рекло, она вреди колико п двоколица које коњ у зноју тегли.

Признајемо радо, оно што је мало естетичко у железница, то је градња пута, не велика градња (као впадукти, као мрачна чељуст тунела), но једнолика линија спвих насппа. Енглески естетичар Рускин је петинском мржњом мрзео гвоздене путеве; песник Тенисон му је одговорио да уметност може, као и природа, покрити цвећем п саме пролазе и нагибе гвоздених путева. Нај-