Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПрРЕГЛЕЛ. 131

преда ме философека пптања“... Та философека пптања, рецимо и то узгред, која се пред њим „истављају“, боље рећи рефлексије које он одмах после оваквог увода долаје. то су просте миелп моралне, побожне, поповске, нимало учене, које би пре приличиле неком свештеном лину у црквеним проповедима пего једном модерном џеторпку у озбиљном причању догађаја. Бог је казнио хришћане што су грешили о законе његове; црква Св. Софије прогклета је од аргатника којп су је зидали, ето то су од прилике рефлексије које г. Мијатовић, размпшљајући о судбини Св. Софије, даје као одговор на она „философска. ипштања“. На етрану те рефлексије, сувишна ова осетљивост. није требала г. Мијатовићу. Све те неприродноети осећања, цео тај систем сентпменталности, тај укупни реторички апарат и сва та празна декламација не вреде ни из далека колико једно просто п природно причање. Такав је, да само још један пример наведем, случај и са једним местом одмах у почетку књиге. „Осећах, каже г. Мијатовић пролазећи жељезнипом ноћу поред Балкана планине и не могући га видети празнину неку у души, п изгледало мп је да је ова мрачна ноћ нека пакоена аветиња која ми He да да видим Балкан п ако га пролазим, јер јој је мило да душу моју мучи особитом врстом тортуре за коју уобразиље једнога Дантеа знало није“. Лепо, алп кад је то тако страшна тортура не видети Балкан, што г. Мијатовић није узео дневни воз

Што се тиче оних других глава књиге у којима се не прича псторија него описује данашњи Цариград, у њима Г. Мијатовић није добар Bob. Њега врло мало ствари пнтересује, п он ту скоро нема шта да нам каже. У првој глави н.пр. у којој је пепричан долазак, укупни изглед, први утисак, п у којој се говори о Стамбулу, све гумарно и укратко, Г. Мијатовић се одмах показује једнострана укуса п навика које нису за путописца. Њега, наиме, Стамбул не занима; п што је он у њему нашао, то су узани тротоари, прљаве улице, рђава калдрма. Не-