Srpski književni glasnik

188 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

У једном црном оквиру, један цртеж, по чувеној слици Густава. Доре, представљаше катастрофу на Матерхорну: четири људека тела потрбушке или на леђима срљају низ готово одвесну страну једнога глечера, рашипрених руку, које хватају, грчевито се стежу, траже прекинути конопац о коме им је висио живот и који их сад само сигурније вуче у смрт, у провалу, где ће сви пасти заједно се конопцима, кукачама, зеленим веловима, с целом веселом спремом за пењање која наједанпут постаје трагична.

„До Ђавола!“ рече Тарасконац, говорећи у страху :'аевим гласно.

Један врло учтиви настојник чу његов уесклик и, сматрајући за дужност да га успокоји, рече, како су овакви несрећни случајеви све ређи и ређи. Главно је, вели, бити пажљив, а нарочито, набавити доброга вођу.

Тартарен га упита, може ли му казати једног таквог, поузданог... Није да се боји, него боље је имати уза се поуздана човека.

Настојник се замисли, врло важан, гладећи своје залиске: · „Поузданог.. Ах, да ми је то господин рекао раније, имали смо јутрос човека који би био врло подесан... вођа једне перуанске породице...

— А тај добро познаје планину7 рече Тартарен очекујући потврду.

— 0! господине, све планине... швајцарске, савојске, тпролске, индијске, целога света; на све се тај пео, све их зна на памет и уме вам причати о њима... Мислим да бисте га лако добили... С човеком као што је тај могло би и дете ићи свуда без опасности.

— А где је он2 где бих га могао наћиг

У Калтбаду, господине, где спрема собе за своје путнике... Одмах ћемо телефонисати.

Телефон, на Ригипу! |

Ово је био врхунац свега. Али се Тартарен није више чудно.