Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА Алпима. 187

Научио га је дакле преко ноћ! Тенорист устаде, баци свој убрус и одјури, оставивши Тартарена забезекнута.

Од јучерашњих гостију беше остао само он. Тако је увек на Риги-Кулму, где се нико не бави дуже од двадесет п четири часа. У осталом све је било по старом : поређани компоти подвајали су странке. Али сад су пиринчари били у великом броју, појачани знаменитим личностима, док се шљивари беху, што кажу, завукли у мишију рупу.

Не пристајући ни уз једне ни уз друге, Тартарен оде у своју собу пре но што је и дошао ред на компоте, увеза своју торбу и затражи рачун; био је сит и „Кес пае Мон ши“ и глувонемих гостију за столом.

Поново 'обузет евојим алписким лудилом, чим је осетпо додир кукаче, енгеча п конопца којима се беше поново натоварио, он је горео од нестрпљења. да се окоми на какву праву планину, на какав вис без лифта и без фотографске радње посред ветра. Не могаше се још решити да ли да се пење на Финстерархорн, који је виши, или на Јунгфрау, која је чувенија, пи чије би га лепо п чедно име чешће подсећало на његову малу Рускињу.

Решавајући се на једну од ових планина, док су му спремали рачун, Тартарен се забављаше гледањем великих фотографских слика у боји, које су висиле по зидовима. огромног, суморног и пустог гостионичког предсобља и представљале глечере, снежне стрмени, чувене п опасне планинске стазе: негде се виде путници један за другим, као мрави кад плу по храну, на оштром и плавом леденом рту; мало даље се види огромна пукотина са зеленоплавим странама, а преко ње бачене лествице преко којих иде на коленима једна женска, а за

њом неки опат са загрнутом мантијом.

Тарасконеки алпинист, наслоњен обема рукама на своју кукачу, није никад ни сањао о оваквим тешкоћама; међутим овуда треба проћи!..

Наједанпут, он страшно пребледе.