Srpski književni glasnik

СРПСКА ДРАМА У ХХ ВЕКУ.

1. КОМЕДИЈА.

1.

У области српске комедије, осамнаести век оставио је деветнаестом врло мало наслеђе. Четири превода а ни један оригинал, то је било све“ што је ХУШ век произвео п као своју тековину предао леветнаестом. Доситије је превео Лесингова „Демона“, његов ученик и усрдни поштовалац Манојло Јанковић превео је Голдонијеве „Трговце,“ Енгеловог „Благодарног сина“ и једну дечију комедију некога Франца Старка под именом „дао отац п неваљао син.“ Али ако је то наслеђе било мало, оно је пмало своје доста велике вредности. Очекујући оригиналне комаде ХУШ век почео је превођењем, али је то превођење одмах пало у врло сигурне руке. Доситијево име је ту да о тој сигурности сведочи, а и Јанковићево даје за њу доста гарантије. Јанковић је одиста. био врло озбиљан књижевник, млад је био, али је сасвим зрело схватао књижевне потребе п сасвим одано приступао књижевничком послу. И сад, кад су такви књижевници узели на себе да почну преводну комедију, ова врета књижевности морала. је одмах добро поћи. Избор писца за превођење био је врло добар. Да оставимо Енгела који такође није био неважан писац,“ кад наша преводна комедија почиње

т Ми овде не узимамо у обзир дубровачку драму ХУ ПГ века, која је без икаква утицаја на развој наше драме прошлога века.

2 () овоме управитељу берлинскога позоришта и Лесинговом пријатељу, каже Лаубе ово: „ПроФесор Енгел био је тада ı ao драматург цењена личност. Његови комади, као Благодарни син (дакле баш онај који је Јанковић превео) били су на репертоару у Бечу.“ (Гаиђе, Паз Виго(ћеајег, 31).