Srpski književni glasnik

33 СРПСКИ Књижевни Гласник.

нетачно. Јасност не може бити сама узрок, да се у синтактичкој конструкцији узме место једног падежа други (јер се тада, поред осталога, не би знало, зашто је овде напр. узет баш номинатив а не ма KOJIH други п., нап. генитив или датив), већ кад се за исту синтактичку функцију могу употребити два начина, онда се може један од њих, и то потпуно бесевесно, употребљавати чешће од другога зато што је јаснији. С тога је требало објаснити речени номинатив на горњи начин, па тек тада, ако је то баш потребно, призвати у помоћ јасност. Изгледа ми да је ппеца на овакво резоновање“ навела једна нетачно стилизована примедба Делбрикова (Мегеј. Зупе 1 268) коју у осталом не наводи писац, а којој нема места у онаквој форми у књизи Делбриковој после онога што он говори о сличним појавима. Писац ове расправе иде п даље и види предикативни номинатив, који се развио из паратактичне реченице, пи у реченицама као : „Ја сам члан друштва „Обилић“. Довољно је, мислим, да споменем, да обе те речи састављају један појам, да образују, кад стоје сасвим апсолутно, готово сложену реч, у којој се при промени само један део мења, што и доказује да је она сложеница, а таквих речи има и у српеком и другим језицима. доста, па да се разуме да овде имамо правилан генитив од те речи.

“На послетку да сепоменем п то, да у реченицама. као „младић стојећи ондје, досадп му се чекати“ имамо контаминчацију двеју различних. конструкција, које су у пето време биле у свести говорниковој, напр.: „младић, стојећи ондје, не хтједе више чекати“ и „младићу се, стојећи ондје, досади чекати.“ Г. Лукић пак находи и овде „апсолутни номинатив“ само, у овом случају, од прилога глаголских. Али, питам ја, зар се може говорити о апсолутној конструкцији непроменљивих речи; зар оне могу бити по својој форми, пи неапеолутно употребљене 7

А. БЕЛИЋ.