Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 337

— Пети је писац издао и две петоријеке приповетке: „Исус и Мирјама“ и „Смрт Антихристова“ (1901, М. 1:70.) И овде је наравпо, по обичају Шлафовом, оппепвања п сувише, описивања прпроде п човека. Тако је на пример игра Мирјамина нарочито опширно описана ; али се п пначе у приш ређа описе до описа. Пошто престану описи, писац упада у онај неприродни источњачки библијеки стил. Садржина. је „Исуса п Мирјаме“: љубав велике грешнице Марије Магдалене према Христу, који је чист и такав остаје: њу та љубав пречишћава, те она постаје ученица Христова. Пеихолошки преокрет није баш особито јасно и консеквентно изведен. — „Смрт Антихристова“ управо је само историјска скица у којој су представљени последњи дани Неронови, предмет који је, као што је познато, нарочито мио данашњим „модерним“ приповедачима.

(УБ.

Артур Шпицлер, такође „врло даровит“ и „модерни“ писац бечки, написао је новелу „Потпоручник Густел“ (1901, М. 1) у виду монолога који потпоручник говори пред своју семрг. Он се убија због овога: Неки хле-

бар је дирнуо у његову „част“; потпоручник није могао учинити оно што та част захтева, те зато је дужан да се сутра изјутра убије. Али, хлебар му учини љубав, те умре од капље пре но што је потпоручник и довршио разговор са самим сеобом. На тај се начин еве лепо сврши, и Густел, ова „племенита биљка“, и даље наставља свој живот који се по његовом сопственом признању еастоји у томе: „да иде на, елужбу, да игра карте, и да јури за цуцикама“. Овако красан примерак пронашао је и узео да описује Шницлер! Па још кад би цела ствар — вели критичар „, Литер. Централног Листа“ — имала некога ху мора или бар сатире; али, напротив, приповетку писац без сумње узима страшно озбиљно, и то је једино што је хумористично код ње! Очевидно су је и у Бечу озбиљно узели, јер, по извештајима из новина, писац је лишен свога потпоручничког чина у резерви. Са тога је књига доживела већ четири издања. (У. 5.)

— Г. Е. Нанц. је издао сад своју најновију сатиричну социјалну комедију „Ново среме“, у којој, с дубоком збиљом, шиба. модерну тежњу за угледом и у тицајем, које модерни траже по коју цену било, газећи и морал и право, и то не да њима користе општем добру, но да задовоље