Srpski književni glasnik

ТАРТАРЕН НА АлпимаА. 269

-— То се разуме!“ потврди Тартарен.

На то Бомпар додаде тихо:

„Хајдемо мало на друм, моћи ћемо слободније поразговарати“. Беше се почело смркавати; благ, влажан поветарац, ваљао је црне праменове по небу, на коме сунце на заходу беше оставило неку сиву прашину. Они су ишли косом, у правцу Флуелена, сусрећући се с немим сенкама огладнелих туриста који су се враћали у гостионицу, и одоше, изгледајући и сами као сенке, не говорећи ништа, ло дугачког тунела који пресеца пут, са отвореном терасом према језеру.

„Да станемо овде...“, чу се Бомпаров дубоки глас, који одјекну под сводом као топовеки пуцањ. И седећи на огради, они стадоше посматрати диван изглед језера, четинаре и букве, црне, густе; иза њих веће планине, с таласастим врховима, па онда даље друге, плавичасте, које су се једва разликовале од облака; затим, у средини, бео, једва видљив млаз једнога глечера стињеног између две планине, и који се сад наједанпут осветли ватром дугиних боја, жутом, црвеном, зеленом. Планина. је била осветљена. бенгалском ватром.

Из Флуелена пеле су се ракете, које су се распадале у звезде разне боје, венецијански фењери укрштали су се по језеру, а са лађа, које се нису могле видети а у којима су се возили весели људи, хорила се музика.

Испод гранитских, правилних и оштрих зидова тунела, предео је пред њима изгледао као декорација из каквог чаробног комада.

„Чудна земља ова Швајцарска...“ узвикну Тартарен.

Бомпар се насмеја.

„Ах! што се тиче Швајцарске, овај... Пре свега, и нема Швајцарске!“

(Наставиће се.)

АлФОНС ДОДЕ.

(С француског превео Д. JI. Ђокић).