Srpski književni glasnik

268 СРпоски Књижевни ГЛАСНИК.

Ред је био на Тартарена да се пеповеди. Без гнева, али са оном сетом коју стварају године, са оном тугом која у старости обузима велике уметнике, врло лепе жене, све освајаче народа и срдаца, он стаде причати нерасположење ' његових земљака према њему, заверу коју су склопили да му преотму председништво, и своју одлуку да учини какво јуначко дело, да се попне на неку велику планину, и пободе тарасконску заставу више но што је икад била пободена, — у кратко да докаже тарасконским алпинистима да је још непрестано достојан... још непрестано достојан... Узбуђење га је гушило и мораде ућутати; затим настави:

„Ви ме познајете, Гонзаго...“ И ни замислити се не може са колико је топле пажње и нежности изговорио ово трубадурско име Бомпарово. То је био као некџ начин стиснути његову руку, привући га своме срцу... „Ви“ ме познајете, овај! Знате јесам ли се мргодио кад је ваљало поћи на лавове; а, за време рата, кад смо заједно припремали одбрану клуба...“

Бомпар махну главом, лица намргођена, страшна; чинило му се као да је још и сад тамо.

„Е, а сад ме чујте, драги мој: оно што лавови, што Крупови топови нису могли учинити, Алпи су учинили... Мене је етрах.

— Не говорите тако, Тартарене!

— Зашто нег рече наш јунак сасвим благо... Ја то кажем, зато што је доиста тако...“

И мирно, без самохвалисања, он признаде какав је утисак учинила на њега Дореова слика, она несрећа на Матерхорну, која му је непрестано била пред очима. Бојаше се сличних опасности; и зато, кад је чуо да има неки јединетвени вођа, који је у стању сачувати га од тих опасности, дошао је да се њему повери.

датим најприроднијим гласом на свету додаде:

„А ви дабоме нисте никад били вођа, је-л-те, Гонзагог

— Био сам, одговори Бомпар смешећи се... Само нисам учинио све што сам причао...