Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 309

Босни између Дрине п Уне, која су раније призната као аустријска (код г. Павловића стр. 42.), већ су турски пуномоћници у конФеренцији од 4. јула тражили да им се та места уступе наводећи како их је аустријска војска заузела после пристанка Ha uti possidetis (Bianchi, 197), али је 4. јула у Пожаревац стигао гласник с Порте, који је донео наређење од вел. везира, по коме су се та места имала уступити ћесаревцима, пошто се овај уверио да је био лажан извештај добивен из Босне о заузећу њихову после иб розаеба (Втапећ, 140 и 141.), е тога је то ушло у уговор као тачка трећа п четврта; погодба између ћесгарских и турских пуномоћника у главном утврђена. је 10. јула а не 13. (код г. Павловића, 42.), када су, као на последњој, имали само Ma допуне неке од тачака; по речима г. Павловића у почетку става на стр. 37.—938. излази да су после конференције од 7. јуна млетачки и аустријски пуномоћници бивали заједно на већању, док међутим сваки од ових имали су засебне конференције ес турским пуномоћницима, сем оне последње од 13. јула, за коју су аустријеки пуномоћници обећали млетачкима да ће им помоћи, не би ли још што ишчупали од Турака (Вјапећ 142. ); ист. ЛИ т. Д. ·

Непажња. је, дакле, учинила да се из једног поузданог дела. несумњиве чињенице не изнесу како треба. Она је допринела да г. Павловић у својој студији тврди даље: како је млетачко држање Мореје од Карловачког Мира до 1715. год. било „озбиљна опасност по царевину турску и њену маритимну моћ“ (стр. 5); како су Млечићи после рата за шпанско наследство сматрали да. је политичка ситуација чиста, те се Сињорија могла решити да смањи војску, и да та „одлука сведочи да су мудри млетачки државници и сувише оптимистички схватили политички положај — кад се без особите дипломатске вештине могао да увиди смер Турака“ (стр. 5.); да је острво Тин пало у руке Турцима јула 1715. год. (стр. 7.); да је млетачки посланик Морозини био упућен у Беч, Варшаву и у Русију с дипломатеком мисијом (стр. 7.) да