Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПрРИКАЗИ. 313

овог неправилног и нехатног бележења извора у овакој студији, може се лако судити по томе што овде има и таквих места да се у тексту над линијом говори о једној ствари, а под линијом наводи јој се за извор став, који нема никакве везе се оним горе. За пример наводим стр. 57., на којој се над линијом говори како је први корак вел. везира Мехмед-паше био што је ћесарева одметника Ракоција интренирао у Једрене, док се у примедби, под линијом. за извор томе наводи једна од прелиминарних одлука унесених у протокол пуномоћника турских и ћесарских од о. јуна 1817. год., која нема никакве везе са горњим, али има са једном реченицом на тој истој страни, са којом је с:м читалац не може довести у везу. Исто тако на пр. требало је тачно обележити да је оно 9. тачка уговора Свете Лиге, што је наведена на стр. 8. Требало је даље напомелути где се може наћи она трговачка конвенција Аустрије с Турцима (Објављена је на пр. у Хогадошле Пап. Сађлеј ЕНеп о, Кеспе d'actes internationaux де Fempire ottoman. Paris 1897. tome 1) и т. д.

Кад је г. Павловић желео да својој гтудији да карактер изворног и критичког рада, требало је да избегне поменуте недостатке, који, као што се види, нису мали. Исто тако није требало да оставља читаоцима Летописа да сами решавају каква то могу бити места СоПоут и Сове а, већ да им каже да је прво Кулич а друго Костолац (нетачно обележен код Бјанкија у место неког другог места). Кад је пак први пут објавио приложене изватке из „Бечкога Дневника“ (Мјепепзеће Diarium) sa 1717. и 1718. год., требало је да о њима рекне коју реч више. Из његове кратке белешке на 49. стр. не може се ништа знати о вредности тога пзвора п каквога је постанка, како би онај, коме би устребало да се послужи њим, знао у колико му може поклонити вере. То је требало учинити, јер кад запнтересовани читалац види да се, на пример, навод из Теастит Епгорешпи за год. 1717., наведен на 72. стр., подудара са ставом из Wienerisehe Diartum на стр. 52. и 55., и још боље кад види да се даљи навод