Srpski književni glasnik

314 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

из Театит Епторешт одмах после оног наведеног п на истој страни, подудара од речи до речи са ставом у Wienerisehe Гати на стр. 54 (бр. 1466), мора се запитати: од ова два извора ко је прави, п ко је кога: послужио подацима О „Бечком Дневнику“ Брлић није ништа рекао при уношењу његовог једног дела у збирку ЕтејулШее Theilnahme der Serben und Kroaten (Wien, 1854) Te се могло очекивати да ће то учинити г. Џавловић. Овим напоменама могло би се додати још, али је и оволико довољно да потврди моје мишљење о некритичном раду г. Павловића, због чега се другп не може користити овом студијом се уверењем да ће му сви подаци отула позајмљени бити поуздани. Али као год што је свему томе крив пиичев нехат п овлашан рад, што се огледа у начину избора дела, у одабирању података, неуверавању о њиховој тачности, овлашном расматрању 'адржине списа, који су му послужили за најглавнији извор овом изводу, то се види и по писању и излагању миели. Тако, језик кипти од страних речи, и где им има и где им нема места, и ако се у српском језику за многе могло наћи лепих речи; читалац може наћи п облика као што је „бежући“ ; може наћи у двема кратким реченицама једно за другим и „Млетке“ и „Млеци“ и „Венеција“ (стр. 16.); може наћи чудновату употребу знака цртице (—), више него у двадесет лепо написаних књига. А то све много худи стилу. И као што сам већ казао, у овој студији г. Павловића има много које чега што никако није требало да буде, али је најгоре што се није трудио ни да буде јасан у излагању својих миелп. Да наведем све примере тога, отишло би далеко. Доста су и ова два. На 38 стр. постоји овака реченица: „Они (аустријски изасланици) су тражили с тога, што је Београд у њиховим рукама, целу Србију т.ј. пашалук београдски“. Друга је на стр. 28. п гласи: „И ако је велики везир оставио принцу Јевђенију да бира место за конгрес, ипак се није категорички изјаснио — већ нагласио да би згодан био Чернец у Влашкој“. Колико је погрешно.