Srpski književni glasnik

ОцеЕНЕ И ПрРИКАЗИ, 383

Ко ће на њима радити кад наших књижевника има тако мало да би, сви скупа, једва могли добро испунити један велики књижевни лист“ Најзад, што ће нам п у Дубрознику књижевни лист кад их ми само у Београду (не рачунајући научне и стручне листове) имамо пет

Боље реците: што ће нам у Београду пет 7 Одиста, никакве књижевне потребе за то нема. Нико не може рећи да права потреба креће толики број листова. Што се и сад неки јављају, то је зато што је, у овој нашој веселој земљи, политика узела да квари чак и књижевност, и што су поједине политичке Фракције пожелеле да, уз припомоћ личне сујете одбачених књижевника, створе свака свој орган и у књижевности. Публика, сирота, не разуме то, и одазива се доброћудно. Одиета, такво је стање ствари, а о правој књижевној потреби нема ни говора.

Али ако гдегод те потребе има, то је у Дубровнику. Замислите: град један у којем се говори српски, мисли српски, ради српеки, али у којем се врло мало зна за књижевност и културу српску. 1880 године створена је тамо српска странка (дивна једна појава кад човек помисли да је стварање њено било у католичком свету и без икаквих утицаја са стране!): то је много, али то је и мало. Мало је, јер је то само почетак, само прва клица, само тако рећи обележавање српске народности. А треба још, ако се хоће да национална свест буде јака, солидна, здрава, у пуном смислу национална. Да се задржимо само на књижевној страни те свести, колико пма људи, у оном знатном броју академеки образованих Срба Дубровчана, који су читали Доситија и Бранка, који знају на памет: народне песме, који познају пуну народну историју, који су обавештени о културним тековинама српским, који прате и знају књижевни покрет у нас Немојте тражити одговора. на ово питање: ми немамо права рђаво говорити о Србима Дубровчанима. И сад, кад тако ствар стоји, зар није потребно да се она исправи“ Зар није.