Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 389

И сокаке И друмове Старе... Има ту извесне лакости и ритмичности, нека музикалност која се не налази често у наших пееника: Магла пала,

Бисер роса покапала Јоргован.

Ту сам сву ноћ проплакала Узаман!... Тако је п у једној винској песми: Ока на момка, Све на сат,

Писмо до зоре За инат;

Кад свану, буре преса'ну!

Поред тога срећнога утицаја народне поезије, може и бити и нешто утицаја Змајевих Ђулића -- осећа се још један рђав утицај стихотвораца из шездесетих и седамдесетих година. Отуда, оне лажне, ружне „поетске“ речи: миомир, мирити, перивој, и тако даље. Оне исто тако улепшавају свеже и једре сељанчице, колико јопне, штивлетне и црвени амрели улепшавају сељацке на саборима пи сајмовима. Затим, из доба Лазе Костића, oстао јео нај идиотеки алкохолни патриотизам, где се родољубље Mepm према јачини алкохола, и за најдостојнијег потомка Марка и Душана сматра се онај који се последњи откотрља под сто. Тако Г. Петровић пада у одушевљење певајући да ће све донде трајати и славе и Србина докле год буде имало вина. Зато нам тако хепо и иде!

Књижица Г. Петровића је свежа, ведра, пријатна, — права лепушкаста сељанчица. Али она је монотона као обзорје и живот сеоски, једнострана мотивима, претерано оптимистична по ономе што писац види на селу и што држи за достојно да се у стихове стави. Та оекужица надахнућа, та скученост хоризонта главна је мана