Srpski književni glasnik

RR СРпски Књижевни ГлАСНИК.

случајевима, осети се сеоска атмосфера. Она не удара на катран и зној, но на свеже сено, мајчину душицу и дуње у вајатима. Тако на пример, почетак песмице Прошла. жетва, ..:

Прошла жетва, стигла сетва, И мурузно брање,

Сутра ћемо, ако Бог да, Зором на орање,

А довече, ко и синоћ, Хајд на комишање.

Така. је свежа песма После кише, где се мокре стреје цеде, где испод ћерамида вире сламке из врапчијих гнезда, а у даљини се чује чежњива песма јарана. Бече на селу подсећа. на ону лиреку п дивну слику Јанкову Момче: поветарци прелазе преко њива, попци цврче, стадо се враћа, звонца звоне, чобани певају:

А кроз село бирова се

чује глае: „Куп'те данак, наређује

кмет и влас!“

Све песме Г. Петровића надахнуте су нашом народном лиреком поезијом, „женским песмама“ како је занимљиво рекао Вук. Ту је она простодушност, спонтаност, ведрина, примитивност деце и младих народа; ту је карактеристични рофрен свију народних поезија („Ситна киша ситно пада“, „Стан, причекај, црна ноћи,“ „Не варај јарана,“ „Мој дилбере,“ и тако даље); ту је онај лак, жив, покретан ритам. Има песама које човек чим прочита. осећа потребу ла их певуши на какву познату народску мелодију. Тако,

Дуни, ветре ! Дуни, ладовино ! Сијај, месечино ! Тако исто и у песмици Сне западе :

Снег западе на ливаде, Засу стазе и богазе