Srpski književni glasnik

40% СРпПски Књижевни ГЛАСНИК.

Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

Један је одликован што се обогатио за непуне пола године, лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Елем, кад већ дође до кавге и боја умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метуше ме у фијакер око кога беху наоружани пандури, да олбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

— Где смо сад овог упитам онога кмета (бар ја га тако зовем) што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.

То је наша Полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.

— Што се туку питам.

— Па наредба је таква, да се еви шкандали врше ту, пред очима полиције, јер, знате како је! Где би г. шеф и остали чиновници кланцали по буџацима, Овако је лакше за нас, и прегледније. Заваде се двоје, и ако хоће да се туку, дођу ту. Оне, што су правили шкандале доле, на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Г. ШеФ, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан са подвољком испод округле браде, кад ме виде у мало од чуда не паде у несвест.