Srpski književni glasnik

32 СРпски Књижевни Гласник. живе него од рада. За душевне способности није ни било сталних добрих околности да се развију, а по свему што је до сад опажено сем музике немају се чим другим похвалити. Међутим музички је таленат код њих неоспоран. Њихова је музика богата на контрастима, али они те прелазе вешто организују да'се мелодичност никад, не губи. Онп су по инстинкту свирачи, и то без нота. Само су они кадри народне песме да оживе и да их омиле, што школованим не иде за руком. Нигде, опет, нема тако женијалних свирача као у Маџарској. Кад Цига засвира чардаш, мелодија се непрестано пење п спушта. Од најбешњих тонова пада се у тиху меланхолију, пи све тако редом до краја. Тако бива и у другим комадима: дивљу навалу страсти брзо замени тужна супротност, која слушаоце заноси. Истина је п то да чардаш одговара маџарскоме темпераменту, који у добру вину налази силна. подстрекача. Од маџарских гласовитих свирача заслужују помена: Бихари, Чери, Бунко, Домби, Шаги, Тополчај, Лоци, Бока, Фаркаш итд. Маџарско се срце ужасно коснуло, кад оно Билер и Лист неоспорно доказаше да чардаш никад није код Маџара никнуо, а камо ли да је њихов изуметак. Билер је лично присуствовао у дворовима индијским евирци и игри Кафираца и Дарда и уверио се: да је игра и свирка у свему слична чардашу. Дакле у маџарском је народу музика цигански. производ, из Индије пренет. За Цигане смо већ рекли да су и по језику браћа Кафирцима и Дардима. Што би Вамбери кроз зубе хтео да докаже да је чардаш својина уралско-алтајске расе, јер се налик налази и код Чуваша — ништа не помаже. Тако исто остала је у опровргавању ева полемика празна. Наши Цигани по српским зЗемљама остали су због многих социјалних и економских прилика. осредњи у музици.

У Србији по селнма, а и у многим варошима има више ковача Цигана него Срба. 1816 год. кад се у Србији почеше стишавати духови поче се из евију крајева стицати новац у Крагујевац, али не беше гвоздених