Srpski književni glasnik

СРПСКА ДРАМА У ХТХ ВЕКУ. 45:

проси Катицу, Јањину кћер, Јања одмах пристаје, без примедбе, без одговарајућих рефлексија. Има свега тога, али је ипак његова лакомост (сцена кад гледа новац у сандуку), његова грамзивост (сцена кад исплаћује слугу Петра), његови односи према жени, кћери, Мишићу на којега је суревњив због жене — све је то оцртано с пуном живошћу, природношћу, тачношћу посматрања, и лако, пријатно, весело, комично. Сва је његова комичност природна, логична, оправдана; сва истиче доследно из његових карактерних особина. Ситуација у којој се он налази, јасна је од почетка до краја. Несреће и материалне штете које, услед његовог несмотреног тврдичења, падају једнако на његову главу и гомилају се све више и више; Мишић којега не може да истера из куће а у којем неумесно слути удварача своје жене; то што жена нехотице издаје тајне кућевне и разглашује његово 60о'атетво које он брижљиво крије (Јуца каже Мишићу да Јања има 900 акова вина. у подруму); Петар који га својом глувоћом баца у нервне наступе — све га то јели, њега који је сав и иначе нервозан, мршав, ситан, никакав од поста, бриге и једа, и тај његов јед је комичан, и погођен, тачан. Речи и примедбе његове на толиким местима у комаду су тачне, и врло често га и врло рељефно карактеришу. Стерија је на свима там местима дао сјајна доказа посматрања и студије. Он је показао и дубине. Кад, у последњој сцени, Мишић тера Јању у апе, и Јања види пред својим очима крајњу опасност, најтежи момент у животу, он жртвује све: и реч Дими, и евоју кћер Катицу, и своје очинско достојанство. Али то још није ништа. У том за њега страшном моменту, он се открије сав, испољи до дна своју душу, па (он! који тако суревњиво чува своју жену од Мишића као што Бартоло у „Севиљском Берберину“ чува Розину од Алмавиве) жртвује и своју жену, и каже Мишићу: „господин нотаријус, ви се много пута сос моја Јуца разговарате“, допуштајући му тиме све само да га овај не води у апе. Али тврдичлук не попушта, и, кад му Мишић тражи мираз уз