Srpski književni glasnik

460 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

који приступа опозицији, ствара обично с њоме нову већину, и опет долази на владу, али то бива тек после извесног времена; у први мах, он има да поднесе велике жртве. И „„Канинговци“, и „Пиловци“, па и ови либерали. Чемберленови, сви су они своје издвајање из странке којој су дотле припадали морали платити губитком власти. Они нису дакле попустили од својих начела да би дошли до власти, него су, обрнуто, сишли с власти да не би морали попустити од својих начела. Остављајући Гледстона 1886, Чемберлен је могао само изгубити; он је, у том тренутку, већ био министар, имао стечен положај у либералној странци, сматрао се као неоспорни наследник Гледстонов. Опет зато, он је оставио Гледстона, сишао у опозицију, почео своју политичку кариеру изнова, остао ван сваке министарске комбинације девет година, а кад је 1895 постао поново министар, он је пристао да му у кабинету буде старији не само лорд Солзбери, него и Артур Балфур, један човек дванаест година млађи од њега. И кад је такве жртве за своје уверење кадар поднетп један Чемберлен, који је баш политичар позитиван и без илузија, онда се може мислити какве су жртве остали кадри поднети, и како су мене у енглеским странкама далеко од сваког опортунизма.

Исто тако, не треба мислити да ова несталност у страначким односима смета што континуитету државне управе. Ако, код Енглеза, има континуитета у државној управи, то долази донекле може бити баш због те несталности у страначким односима. Две мање више сталне странке са супротним програмима, п које би се смењивале на влади, могле би једна другој само кварити посао. Законе које би једна издавала, друга би укидала, — сасвим као у оној песми где краљ преко дан гради, а вила преко ноћ разграђује. Међутим, код оваквих привремених странака као што су енглеске, готово је немогуће да нова влада поквари оно што је стара направила. Кад једна влада падне, њу управо не замењује њена опозиција, него је замењује једна нова