Srpski književni glasnik

Енглески ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ. 459

Али, ако су енглеске странке овако гипке, то још не значи да се у Енглеској не води никаква друкчија политика него опортунистичка. Напротив могло би се рећи, да се у Енглеској само зато странке непрестано мењају што се ту води чисто начелна политика. Ту се странке само зато тако често цепају, што се њихови чланови раздвајају, чим се престану слагати у једном начелном питању. Другим речима, ту се странке само за то тако често цепају, што њихови чланови стављају своја лична уверења више свију обзира који се дугују странкином јединству. Мноштво секти у једном народу доказује само његово живо интересовање за верека питања; тако исто, ове честе шизме у крилу енглеских странака сведоче о томе, да у тим странкама сваки члан мисли 0: политичким питањима својом главом, и да има куражи да ради онако како мисли. И, без сумње. начелна се политика само у томе и састоји. Претпоставимо да су 1886, поводом ирског питања, енглески либерали гледали пре свега да очувају странкино јединство. То се могло постићи само једним од ова лва начина: или тако што би се Гледстон одрекао своје идеје о оснивању једног иреког парламента, или тако што би Чемберлен примио ту идеју, и ако јој је био противан. Ма у ком од та два случаја, либерална би странка остала једна, ни Гледстон ни Чемберлен не би из ње иступили, обојица би изгледали и даље доследни са својом политичком прошлости, јер би се и даље звали либералима, али то тек не би била никаква начелна политика, јер би један од њих морао жртвовати своја начела да би се само спасло јединство странке, које у ствари постаје само јединство фирме, празно јединство имена, чим чланови странке остају заједно не зато што исповедају иста начела, него зато што су иста начела исповедали некада.

И треба додати да у Енглеској, при новим страначким склапањима, много чешће приступа један део владине странке опозицији, него што један део опозиције приступа влади. Истина, тај део владине странке