Srpski književni glasnik
Preuzimanje:
Prikaz u BnLViewer-u
СЕРЕНАДА.
Кад уморно тело клоне
У ену тихом да почине,
Кад сањиво песме звоне,
П кад небом месец сине,
Тад ми душа теби леће,
А твој лик јој путе зрачи,
И сила је тајна креће: Љубав што нас све привлачи.
Па на твоје пада груди П заносни дах твој пије, Стрепи да те не пробуди Шапућућ“ ти речи тије; Грли твоје вито тело
И милује севилне косе, Љуби твоје грло бело, Око чисто, к'о кап росе.
И тад само жељу једну
У дну своме душа скрива: Да те увек милу, чедну, Песмом срца уљуљкива;
И ла вечно гледа твоје Лазурасто око сјајно,
Да за тобом мре лагано Љубећи те страсно, тајно.
Милутин ЈовАНОвВИиЋ.