Srpski književni glasnik

42 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

они често заостају по своме здравоме разуму, правилном суду и практичном такту иза многих научних људи, који сгу своје малено сазнање, задобијено с поља, искуством, разговором или ретким читањем, умели да потчине и придодаду својем сопетвеном мишљењу. Ово исто чини, гамо у много већој размери, и научни мислилац, И ako он мора имати великог знања и с тога много читати, његов је дух ипак толико јак, да то све савлада, да то све асимилира, унесе у свој систем мисли и потчини органској целини свога увек растећег величанственог сазнања; при чему његово сопствено мишљење, као основни бас оргуље, све савлађује и никада не бива угушено страним тоновима, као што је то случај у чисто полихисторелим главама, у којима тако рећи пролећу музички отпаци свих могућих тонеких врста, а основни се тон више никако п не чује. (Свршиће се).

((' немачког вревео Де. Бр. П.) АРТУР ШОПЕНХАУЕР.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Чед. Мијатовић. ЦАРИГРАДСКЕ СЛИКЕ И ПРИЛИКЕ.

Узимајући у руке књигу чији је наслов горе исписан, мени пада у очи једна ствар која ми изгледа — карактеристична колико за самог писца ове књиге, толико можда и за његово, старије, коло наших књижевника, и њихово пословање и учешће у нашој данашњој књижевности.

Г. Ч. Мијатовић, један од најуваженијих наших књижевника и научника, писац неколиких дела из ФИНАНсије и економије („Извод из политичне економике“, „Наука о државним финансијама“, „Кратка наука о финансијама); затим, и нарочито, писац „Ђурђа Бранковића“, „Балшића“, „Госпође Јеле Балшићке“, „'Трговачке политике српских краљева“, „Цара Уроша и краља Вукашина“, „Пада Цариграда“, „Шта је желео и радио ерпеки народ у ХУП1 веку“. „Из млетачке плаве књи-