Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 43

ге“, „Пре триста година“, и других врло цењених историских студија и монографија: напослетку, преводилац „Путовања по словенским земљама Турске у Европи“ од Макензи и Ирби, „Историје цивилизације у Енглеској“ од Бокла, „Историје турске царевине“ од Ленпула, Буњанова „Путовања поклоникова с овог света на онај“, Франклинове „Аутобиографије“ и можда још којег важног дела енглеске књижевности — могао је овим својим радовима, утврдити у нама мишљење о озбиљности којом он схвата потребе наше књижевности и науке, п улогу која је њему, по његовим способностима, у овима намењена. Г. Мијатовић је економист, историк п преводилац с енглескога, а наша књижевност потребује и радове економске, и историске, и преводе с енглескога: штогол је, дакле, Г. Мијатовић на тим струкама дао, све те одговарало правим потребама књижевности и науке, као што је одговарало и његовим личним способностима. (Следствено, ми смо могли, гледајући на побројане његове радове, закључити да Г. Мијатовић одмерава своју књижевну активност не само према својој спреми и способностима него и према тачно уоченим и правилно схваћеним потребама књижевности.

Кажем да смо моми такав закључак извести, али не кажем да смо га одиста и извели. Јер, сем побројаних, Г. Мијатовић има и других радова који нас од тога закључка јако уздржавају. Мислим на неке радове из последњих година, наиме на оне преслабе историске новеле „Рајко од Расине“ и „Иконија везирова мајка“ у којима је, нарочито у оној првој, Г. Мијатовић дошао до тешко разумљиве намере да, како он сам каже, у нашој књижевности обнови оно писање којем је био творац један забавни писац детињасте памети, именом (које је само довољно да компромитује оне који за њим иду) Милован Видаковић. Ови радови, одиста, не допуштају да се изведе и утврди горњи закључак о књижевној улози Г. Мијатовића, п не показују да је Г. Мијатовић у евом књижевном раду био увек руковођен правим