Srpski književni glasnik

44 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

потребама књижевности. Напротив изгледа да се Г. Мијатовић све мање тим цотребама руководи.

По књизи којом се сад бавимо, то још више изгледа, Гледајући на поменуте петориске новеле, можемо још мислити да је Г. Мијатовић хтео, једанпут у свом књижевном животу, да се одвоји од главнога правца који је узео у науци и књижевности, не би ли за тренутак опробао свој дар и на другим, забавнијим и привлачнијим књижевним родовима. То је, рецимо, било једно мало, тренутно неверство Г. Мијатовића према његовој озбиљној књижевничкој улози, и ништа више; после њега, Г. Мијатовић, могли смо се надати, опет ће се вратити свом старом раду и строго се њега држати. Алп гледајући Ha његове „Цариградске слике и прилике“ (а можда и на оног сад објављеног „Светог Јована Претечу“) које су опет забавне врете, ствар друкчије изгледа. Неверство о којем смо говорили, постаје право одступање од досадашњег правца, потпуно, вољно. Г. Мијатовић, како пзгледа, оставља корисне радове којима се бавио, п одлучно узима друге, за које се не може рећи да одговарају каквим потребама књижевним. Он се више не ставља у службу тим потребама, него се просто забавља. Он налази да је књижевност једно згодно средство за разонођење п забаву, п тако је п узима. Тако он. гледа данас на књижевност, и према таквим погледима управља своје учешће у њој. И то је врло карактерпетично за последње године његове књижевничке карпере. Колико су год оне раније године обележене озбиљним схватањем књижевних потреба, толико ове последње, поред евих изузетака, губе то обележје. То, у осталом, није карактеристична. особина само Г. Мијатовића. Има и других старијих књижевника чије се данашње пословање битно разликује од ранијег, и на исти начин као код Г. Мијатовића. Г. М. Милићевић, на пример, као што је општепознато, поодавна је престао гледати на праве књижевне потребе кад пише. Како се, међутим, у овом погледу добро држи Г. С. Новаковић! Он, и данас као пи