Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 49

Теза је ова, а вештина ће се видети у причању догађаја.

Први чин који је не само најлепши између сва четири, него п сам за се: по јасности којом су изложене премисе, по прецизности којом је одвојено излишно од неизлишнот, по срећном диалогу, по релативној краткоћи — први чин дакле уводи нас у кућу једног младог чиновника, изводи нам њега баш кад са нижег положаја у служби скаче на већи, његову жену, њихову малу ћерчицу, њихове. рођаке, пријатеље итд. све што иде уз јелну кућу. За две године то је томе младоме чиновнику не знам већ који авансман под истим министром, али да не бисмо и ми, као он, приписивали та силна унапређења његовој ревности п епособностима које се у њему крију, његова жена на само нам призна да је министар оволико издашан ње ради. Каквих повода у ствари има министар да обасипа класама овог чиновника, ми још не знамо; шта више за сам крај резервисан нам је најјачи, који ћу ја одмах открити: не само жена, него и дете је министрово.

Мужу, који мора бити пати од необично сујетног мишљења. о себи, наравно не упадају у очи милости министрове, ма да се тако често и јасно исказују; њега трзају тек гунђања осталих чиновника, кад је од секретара постао начелник. Један од њих, стари архивар, чак примети како му је лако добијати чинове, кад му их жена заслужује. Сујетном новоскованом начелнику руши се једно уверење, а друго му, о неверетву женином, прикрадајући се, улази у срце. То је први чин.

Други наставља где је први стао: архивар и начелник објашњују се. Старцу ће бити опроштено, ако призна на основу чега је смео рећи оно што је рекао о начелниковој жени. Као да је то лако! Он би се, сиромах, исповедио, јер је то поштен човек, коме се оно отело у моменту срџбе, али ко ће огласити као кривце цео свет, ко ће ухватити онај шапат што као ласта пред. олују лети ниско по гемљи, и путем сеје отро