Srpski književni glasnik

45 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Као сваки водвиљист, кад ce pemu да буде озбиљан, Нушић је нагомилао на тог човека толике покоре, да би под њима клонуо п Сид, а камо ли некакав бедни београлеки секретар министарства. У осталом, ја му чин и место одређујем по позоришној листи. Да тог податка тамо нема, по локалној боји коју је писац дао њему, а п осталим личностима, не би му се ни једно ни друго могло одредити, или би се могло замислити где се хоће. Јер, и то ћу рећи одмах. да бисте још у почетку били на чисто, „Пучина“ је комад са извесном тезом, а није слика нашег живота п нарави пишчевих сувременика. Та два правца, међутим, не пскључују један другог, али у „Пучини“ нису епојени, те отуд није чудо што нас ситуације у Нушићевом комаду подеећају, кад јаче кад слабије, на оно што смо већ гледали у толиким брачним драмама, а најживље у Роветиним „Неваљалцима.“ П после „Пучине“ као п пре ње, још практично стоји отворено оно познато питање: да лп у нашем животу има материјала за драму и роман. Ја на овом месту нећу ни порицатп ни тврдити, да је догађај у „Пучини“ могућан или немогућан у Београду, јер то не чини ни Нушић. Што се мене тиче то је, да је „Пучина“. могла бити преведена, управо „посрбљена“ (како су то некад звали), исто онако као што је написана овде. И само с тога што је Нушић наш човек и наш драмски песник лао је својим личностима. српска имена и метнуо радњу у Београд, а не као Туцић (онај млади Хрват од кога смо прошле сезоне пмали „Трули дом“, ако памтите, у Русију. Радп веће вероватности, наравно епољашње, могао је Нушић још прописати српско одело бар за пеку жену у комаду.

Кад се ова полазна тачка одмах с почетка утврди, остављајући да се у даљем току примерима потврђује. онда остаје да се оцењује способност пишчева да нам изнесе своју тезу за коју нас ваљада хоће да задобије, и његову вештину у композицији.