Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ. 79

нову књижевност ХЈХ века, и ако је то написано још 1805, није без интереса да се забележи.

Корина. је са Освалдом у Венецији. Обоје су се попели на звонару Светог Марка и гледају обале Истре п Далмације које се губе у плавој даљини. Корина — читајте Госпођа де Стал—вели:

„Та. Далмација коју видите одавде, продужи Корина, и коју је некада насељавао један тако ратнички народ, задржала је још нечега дивљачнога. Далматинци тако мало знају о ономе што се десило последњих петнаест векова да још називају Римљане свемоћним. Истина они показују и модерна знања називајући вас, Енглезе, поморским ратницима, јер ви сте често додирнули њихова пристаништа; али не знају ништа о осталој земљи. Ја бих волела да видим, продужи Корина, све земље где у обичајима, у оделу, у језику има нечега оригиналнога. Цивилизовани свет је врло једнолик, и човек га упозна за кратко време; ја сам већ довољно живела за то. -— Када човек живи поред вас, прекиде лорд Нелвил, да ли се икада види краја ономе што нас гони да мислимо и да осећамо Нека се Бог постара, одговори Корина, да се и тај чар не исцрпи!

„Али дајмо, настави она, још један тренутак тој Далмацији; када · будемо сишли са висине на којој смо, нећемо више видети чак ни нејасне црте које нам означују ту далеку земљу тако мутно као какав сан у сећању људи. Међу Далматинцима има. импрозизатора, дивљаци их такође имају; било их је и код старих Грка: има их готово увек у народима кад имају маште а нимало социјалне таштине; природни дух се пре окреће у епиграме но у поезију у земљама где се човек боји да не буде предмет подемеха и где се сваки жури да се први докопа тога оружја: народи који су остали ближи природи сачували су за њу свесно поштовање које врло добро служи машти, Пећине су с'ете, веле Далматинци: евакако онп на тај начин изражавају онај неодређени страх од земљиних тајана. Њихова поезија мало личи на поезију Оспанову, и ако су они становници Југа; има два врло различна начина да се осећа природа: волети је као стари, усавршавати је у хиљаду сјајних облика, или предати се као шкотеки Барди страху од тајне, меланохолији у коју уливају оно што је неизвесно и оно што је непознато.“

((.)