Srpski književni glasnik

Шуме бокорп цветног јоргована, И ноћ свештена трепери и жуди, да свету љубав човечанству дана. Док месечина. насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована !

У таку ноћ је свештену и страсну Изолда некад чекала Тристана. Гробља се буде уз кукњаву гласну И сећају се прохујалих дана.

У таку ноћ је свештену и страсну,

Посећи собом лествице од. свиле, Старински витез, пун вере п наде, Хитао кули своје верне Виле,

И певао јој сетрасне серенаде, Старинеки витез, пун вере пи наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!

У срцу носим некадање људе. Поворке беле дижу се из гроба

И са мном живе, љубе, стрепе, жуде! Шуми, о ноћи прохујалог доба, Страсно и жудно! Она мене. чека, о некад плава Изолда 'Гристана/! Стрепи пи слуша топот из далека, Лок месечина насмејана сија

И ћув мирисни заносено ћарлија

У бокорима цветног јоргована !