Srpski književni glasnik

СРПСКА ДРАМА У ИХЕХ ВЕКУ. 559

овога дошао; или она конвенционална: берберин нема у шта да завије своју честитку за нову годину него баш у то писмо; и тако даље. Све су то, рекосмо, ствари које не треба из близа гледати, п које одиста, при оном бесном развоју радње, нема човек ни времена гледати, него их прими лепо и иде даље. То су, ако хоћете, невештине, али има у комаду и доста вештине која понесе, забуни и изведе пријатно целу ствар. То је нарочито у главној комичној ситуацији кад сиротог Спиру Грабића вуку час овамо час онамо: он дошао у госте да се проведе, а они га терају (т. ј. то њему тако изгледа), и злостављају, и хоће да га убију. Ситуација је та вешто изведена. Процедура је истина видна али вешта: све се своди на двосмислено писмо Марино, на двоемислене речи њене кад „тера“ Спиру, на разноврене неспоразуме (и рго дио, п друге), али је све и врло вешто изведено.

Има п хумора у овом комаду, има и лепа локална силуета Спире Грабића, има најзад и клица оног лепог п вештог дналога који ће доцније чинити највећу драж Трифковићевих комедија. Тај дпалог (5 ец. Стева и Софка.) је интересантан, оживљава. интерес, појачава брзину и занимљивост радње и ситуације: уз то је прошаран хумором, комичним примедбама (Спира).

Да се можемо замислити у кожи каквог управитеља позоришта. после прве представе ове Трифковићеве комедије, ми“ бисмо могли замислити колико су тадашњи управитељи (из године 1871) морали бити срећни кад су видели да има један српски писац са тако очевидним даром за писање малих комедија, и са тако спгурном вештином у том послу, као што је био Трифковић: одиста, такве Ce прилике не указују лако, такви људи не етоје свакој генерацији на расположењу. Али каква је тек радосет код тих управитеља могла бити кад су видели да је тај писац, не само вешт и сигуран, него и врло плодан, брз, увек спреман да изради још нешто елично, увек готов са ствари коју је почео, писац који за годину дана по неколико комада изради, избаци, сипа као „из

4