Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕЛ. 1959

дини“, и други изабрани састави. Дум Иван Стојановић: Изабрани састави. "Одабрани састави Драгутина и Војислава Илића, И. Вукићевића, Св. Ранковића, С. Матавуља, Ј. Веселиновића, Ст. Сремца, Бр. Нушића и других новијих и савремених књижевника (збирка одабраних песама новијега времена итд.).“

Као први свој задатак Српска Књижевна Залруга је изтакла: „да критички приређује издања старијих и новијих писаца“. Она је, лоиста, до сада издала више наших писаца, чије су књиге биле ређе и за које је мислила да треба да булу у рукама читалаца. Тај посао Задруга је вршила са више мање среће. Она је учинила неоспорну услугу нашој књижевности издањем Живота и Прикљученија Доситеја Обрадовића, Иемоара Проте Матије Ненадовића, Даворја Јована Стерије Поповића и Искрица Николе Томазеа. Али, отишла је и сувише лалеко издајући Домаћа писму Доситијева, три свеске Житија Герасима Зелића, Путешествија wo Сербији Јоакима Вујића.

То је, у осталом, и главна замерка која се даје учинити овом програму. Ја знам да се Задрузи раније замерало што не издаје више наше „класике“, и она као ла је тај прекор примила к срцу и решила се да се у будуће поправи. Поводом тога дало би се говорити о општем задатку Задруге: је ли она књижевно друштво са задатком да шири праву књижевност у шире слојеве, да добрим избором домаћих и страних писаца припомогне општем развитку наше књижевности, или удружење професора филологије и библиографа, књижара за издавање библиографеких занимљивости и реткости“ Нема Сумње да су Жигија Герасима Зелића, поред све своје непоузданости, доста важан прилог за познавање нашега народа у Далмацији, али њихова књижевна вредиоест је врло слаба, и три евеске Задругиних издања. могле се попунити много боље и пречим стварима.

Мени, у опште, изгледа смешна наша манија за „класицима“. Када се говори слободно, без школских