Srpski književni glasnik

СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

И почеше да се рукују и љубе е њиме... Опростише се сви... И свима је изгледао некако већи и паметнији, чим се на такав пут спремио... чак је и сам себн изгледао већи п „никако се није могао познати“, као што се кашње изразио...

УШ. Долазак у касабу ВБ...

Сутрадан, возили су се у Томиним колима. Томо накривио шубару, боцу ракије држи у џепу и пуцка бичем изнад коњеких леђа. Крај њега се укиппо Данило, и не смије да мрдне собом, ни да окрене главу ма на коју страну. Да му је и муха на образ пала, не би макнуо руком да је отјера. Ово му је била прва вожња на колима, те му се чинило да не ваља сједити, као што се обично сједи, него друкчије, госпоцкије... У колнма су сједили Перо, Јово и Јефтан и полугласно пјевуцкали.. Перо је само, кад п када, прекинуо пјевуцкање и, као брижан домаћин, освртао се на пртљагу, која је отрага

привезана. .. — Ев' овуда — причао је Томо Данилу, пролазећи покрај некаквих гудура,. — страшиво је... они... ноћу

пролазит'... Ја то знам, јер сам пролазио. А ти не знаш, јер нијеси пролазио!

И натегну боцом п гуцну мало ракије.

— Ја, — потврди Данило, онако укипљен, не окрећући главе...

— Ето, — настави Томо, — једном сам тако ишоо... Није, они, да сам био пијан... Ја никад нијесам бно пјан; ја вазда паметно пијем, к'о чојек од разлога... И, они, ја иђем, а на оним кршима помоли се коза... Лијепо видим да је коза, са брадом и са роговима... „Ех“, мислим, „ништа. је то. Коза ко коза, па се вере...“ И ошинем коње... Ама. јес'... Ја, они, ошинем, а коза поче да игра. Лијепо игра коло, ко каква ђевојка.. П игра, игра и играјућ изађе на пут... А на путу се прометну у магаре...