Srpski književni glasnik

“У СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Амин!

— СОретна кола, на сретну мјесту, по Ристову зажону, а у велики добри час, ако Бог да...

— Амин!

П опет опале из пушке и запјевају. А Томо ошине коње и. лете даље...

Једва пред вече стигоше у касабу B.... Сви nuјани! Томо натурио шубару чак на чело, закитио се великом граном дубовине, па шиба коње као помаман. Данило код њега, па се климата. час на једну, час на другу етрану. Хтио би, додуше, п сада да је укрућен, али не може... А у колима она тројица разавили ерпску заставу, помијешалп ноге, узвалили се, па држе пуне боце у рукама и подврискују.. Све живо у касаби узнемири се... Жене истрчаше на врата и пспентраше се на пенџере, „ta их виде. Дјеца почеше трчати поред кола н вјешати се о њих. .Људи изађоше пред дућане и блесасто глехаху за њима... |

— Ама оно су ти краени људи! — узвикну Марко Голић, бакалин, тресући се од емијеха. — Мину ме жеља стари“ дана... Пољубио би их од драгости!...

Томо заустави кола пред најкрајњом кућом. Био то стари хан, на далеко чувени, са своје висине, старих ониских соба по ниских демирли-џенџера. Из ћемерливрата искочи ханџија и двије слуге. Почеше оптрчавати -око кола.

— Двије собе! — заповједнички викну Јефтан, пспреивши се.

Ханџија, ситан, жив човјечуљак, плаве ријетке косе, обрва и бркова, тако, да је из далека изгледао као за„лизан, истрча уз басамаке пред њим.

— Двије собе — поче брзо говорити. —- У мене ':има. соба. колико хоћете... Све су красне!.. Моје су собе евукуд чувене!.. Свак за њи зна... Ни владнка “Hehe

никуд на. другу страну... Чим. овђе дође, тражи мене... Бели: „јали у ђогата — а мене зову ђогатом, што сам овако илав — јали ни у кога...“