Srpski književni glasnik

И показа двије ониске, мрачне сеобе, са прљавим натосом п чађавом шишом. Из њих заудараше влагом.

— Ето вам... Чпето за вас! — рече. — К'о да сам знао... Све штедим за отличне.. И ето... То је красно!...

Данило и Перо заузеше једну собу, Јефтан п Јово другу. На ногама су се још некако држали и ако несигурно... Језик им се заплетао...

— Воде донеси! — заповиједи Јефтан, раскорачивши. ce на сред собе пи гурну ханџију у раме. да ce једва одржао на ногама.

Одма, одма... — ушепртљи ханџија. — Овђе је водадобра!... Красна вода!.. То је наше благо п то је најскупље што пмамо.. Да запитате макар кога касаблију: пошто би прод'о воду, нико вас не би поглед о... |

И напуни им четири ћупишце водом п стаде пред врата, па, скретивши руке, задовољно их посматраше... Они прихватише ћупице и почеше će умивати. Перочитав један леђен напуни водом п загњури главу у њега. Држао је тако неколико минута. А Данило га је морао лупкати и чешкатпи по леђима, јер ту као да га је нешто сврбило. Јефтан п Јово такођер су загњурили главе у леђене, као нојеви у пијесак. Разлика пзмеђу њих и Пере била је само у томе, што њих није имао ко чешати. нити су онп уживали у томе.

Тако их затече и Марко Голић... Старчић, врло сличан лопти, са великом главом, која се једва виђела између рамена, и малим ногама, дотрча и задухан стаде пред ханџију.

— А ђе су они момци, ђогате7 — запита. — Од жеље дођох да их видим, јер ме мину жеља младости кад их угледах... Ево сам, бива, остарио, а мило мп и срне ми расте к'о усквасан хљеб, кад видим онаке јујргуне и тврјаћије... Волим их виђети, него кога рођенога. макар што за њих прије ни чуо нисам.

Ханџија не одговори, него указа руком на Перину собу. Марко ногледа тамо и -— застаде. И Перо = Данило дођоше му некако емијешни п он прену у семијех..