Srpski književni glasnik

152 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Та „песничка природа“ је у целом комаду. Њоме је задахнута цела ова необична породица: расејана Госпођа Маракова, која се не показује мати докле јој не донесу кћер мртву: талентирани брат Јирко, који најозбиљније што може да учини у 7узи своје сестре, то је да да је салије у бисту која му прави добру рекламу и приход за ђурђевак сентименталној матери; ова два несрећна љубавника, чије је понашање у драми, како се изражава писац. „тако грациозно, тако савршено песничко“, да Мина Маракова не налази ништа паметније до да се стрмоглави са неколико спратова. Њоме је задахнута цела театрално-лирична и на силу књижевна проза ове драме: надувене и празне тираде, у једном новинарском стилу, пуном емфазе, извештаченог израза, декламације, фразе и поезије с баналним речником девојачких албума и споменица.

Г-ђа Хана Квапилова имала је у овом рђавом комаду своју најјачу улогу у своме гостовању на београдској позорници. У „Нори“ она је показала дубоко интелигентно схватање једног карактера Ибзеновог, једну смишљену и трезвену игру, израђену до врло финих карактеристичних појединости, прилагођујући са много вештине своју нешто тромију спољашњост ћеретавој личности Нориној. У „Денизи“ чија улога није из њеног редовног репертоара, она исто тако није пропустила да истакне своје топло и трезвено тумачење, нешто можда импровизирано и са мање сигурности. У Мини Мараковој, Госпођа Квапилова развила је сва препмућетва своје вештине: темпераменат, интелигенцију, необичну природност, једну течну дикцију, пуну топлине пи акцента, једну симпатичну физиономију, неуспљено држање, ес врло дискретним и естетичним покретима, којима се она служи врло штедљиво и врло срећно. Београђани јој дугују за једну лепу недељу у Народном Позоришту, које собом дуго још неће бити интересантно, у стално „привременим“ приликама. у којима се оно одржава.

Милан ГрРОЛ.