Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 151

петнаест можда простијих решења. која би она, поред свих својих болесних нерава, претпоставила ружној катастрофи пишчевој, и затим, та хистерична Мина брише целу ранију борбу пбзеловске савести и моралних рефлекенја: драма греха и савести не постоји више, остаје само сензационљ. хроника једне болесне жене, чији доживљаји не подлежу никаквој логици, и врло су проблематична грађа карактеру једне личности у драми.

Такву Мину не можемо овде узети ни због целог ранијег развијања комада, ни због опрезноетп е којима се треба служити наводима из дела пишчева. Господин Хилберт пише једним стилом коме логика. није. најјача страна. Ми смо се озбиљно могли колебати да ли да анализом са цитатима. покваримо онај лепи општи утисак из игре Г-ђе Квапилове, у коме је публика, преко једне пнтелигентне и природне игре на страном језику, разуMena осећања која је писац збуњено и једним неопростивим стилом изнео у своме делу.

И није сав грех пишчев у овој необичној јунакињи. Цела та породица Маракових није од обичног света. Каквп су односи између матере и деце у тој кући, како се свет у њој понаша, којим језиком опште ти људи, како се они воле, не воле, разговарају и споразумевају 7 Мати, која по сталном калупу еманципованих драма не воли особито своју кћер, у својим педесетим година још не налази резигнације да се савије око своје сироте деце од којих је једно и храни, п највише што нађе распоаожења у својој натмуреној увучености у себе, то је кад се занесе каквом меланхоличном романсом пуном успомена далеке проћердане младости и неког опереког певача пз Прага који је умро тамо негде у Пешти. Син Јирко, аналишући је, без сумње нешто и кроз призму преводиоца, вели за њу: „Спољашња пометња убрзала је унутрашњи распад.“ Хошек, пошто је једном рекао Мини „Ja има више лирике но сви светски песници“, карактерише је даље, да „њено срце има ужаесна крила“, што би се разуљивом смртним језиком смело рећи да је врло осетљива. Они су како он каже „обоје песничке природе“.