Srpski književni glasnik

164 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ Гласник.

више зна, него m Галибарда пи Глестон п. Андријаш пчеви! П окрену се Јефтану:

— Зна ли, душе TH? — запита.

— Зна. — потврди Јефтан, зијевајући.

Бошко погледа мргодно обојицу.

— Ништа не ће бит к'о што ви мислите, — рече. — Зна Русија свој пос'о... Она ће за инад Бисмарку

узет“ и: Цариград...

— (0, Цариград је друга ствар, — одговори Алекса. — За Цариграл све вјерујем... Како било да било, он ће страдати...

П обојица се умирише п ушутише. Бошко опет настави куцкање чашом; Алекса узе новине шп настави читање.

— (0, брате, ја тп се не разумијем у дубље разговоре, па мп се куња, — рече Марко...

— И мени, — прихвати Јефтан, у пола спавајући. Па устадоше п кренуше се да спавају...

Сутрадан изашли су рано у чаршију. Био баш пазарни дан п свијета се напунило по севпма улпцама. (Сељацп се мотљају од дућана до дућана, застајкивају пред вратима п цењгају се с газдама. Понеки носе кожа, вуне, кромпира, сталп на сред чаршије п блену око себе. Трећи се гласно довикују п псују један другога... Између њих вуку се неке касаблије, већином одрпанице, сашаптавају се п чешће загледају у вуну, коже или кромппр п опипавају пх. Понеки се, зар, превари, па опипа коју сељакачу за подвољак п обоје се осемјехну једно на друго. А између све те гунгуле највише се чује промукли тенор некаква. екмекџије, како једнако цичи: „симитп, сомуни врели!“ п полупијанога касаппна, који се не престаје дерати: „вру-уће ме-е-есо!..“

Јефтан је пшао први п лактовима правпо пут кроз свијет. И он је завиривао у све дућанчиће п магазе и тражио Марка. Тражио га чак и у она два дућана, гдје