Srpski književni glasnik

ЖЕНИДБА · ПЕРЕ КАРАНТАНА. 171 . — Ах, да је мени да изљубим само једну! — рече. Док из башче одјекну песма ПЦрнкина: Да је мени момке избирати Ја би знала ког би изабрала...

Перо екочи и ухвати се за главу.

— Оле мозак! Оде! — викну.

И изађе на врата и полако се спусти у башту. Прикраде се дјевојкама иза леђа... Погури се, пружи обје руке напријед и, изненадно, рупи међу њих, букнувши као во... Све дјевојке цикнуше п разбјегоше се... Једина остаде Црнка... Она га познала и, мјесто да бјежи, засмија му се у лице.

Ја мишљах да је во, а оно ти! — рече...

Ја сам, ја... — засмија се и Перо. — Дошго сам. рал тебе. која си ти мене домамила гласом и које ја нисам мог'о више остат...

Она се прислони леђима уз тополино стабло п отворено та погледа.

— А зар ти је драга пјесма“ — запита. — ЕКх, — дочека он, — како није!... Које ти њу

пјеваш и слатко к'о канаринка...

Она се засмија опет и лице покри рукама...

— А би ли се: ти, душе ти, удала7 запита он.

— За кога...

— КЕх, за некога! Некоме си драга и које би он тебе уз'о.

— Амашко Je”...

— Неко... Има п крштено име, ама сад је неко... Него ти мени лијепо кажи: би ли се удала“

Тога часа снажно нешто удари га иза врата. Пери клецнуше ноге те посрну у траву, ударивши челом о нешто тврдо, ваљда о жилу. Неко га гурну и ногом у леђа и, потегнувши га за уши, опет га диже на ноге. Опали му и два шамара.

— Шта ти је, бона, што се бијеш7 — запита он у пола плачући.