Srpski književni glasnik
170 СРПСКИ МБИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
Дође ми тако, па да уздахнем.. А није забрањено узлахнути! Црнка. се заемија.
— Кад ерце болује, па се не зна што му, онда се уздише! — рече.
— Тако је! — опет уздахну Перо. — Срце. је, да кажемо, к'о једна мјешина, па јали пукне јали издуши...
Онај натмурени момак мрко га погледа и шикну на нос. Перо сави руке у крило и ућута.
— Да се пије! — опет кликну Марко. — Данас сам млађи за двајес“ година!.. Замирисала ми кућа душом ђевојачком, па ми се срце напунило мириса п хоће да пукне!... Мозга ми нестаје... Топи се у глави, јер је оћугило за прољеће!.. Точите вино; умријећу без њега!
— Точите! -— гракну и Јефтан и, не имајући када да чека на чашу, натегну боцом.
А Црнка опет забаци косу п, покосивши погледом Перу. опет пусти глас:
Јесам ли ти казала, јаране, Не ашикуј, не вежи севдаха, Од севдаха. горег' јада нема Ни болести од ашиковања...
Ух, бона, — хукну Перо, -— прободе ме к'о ножем!..
П сузе му навријеше на очи и он спусти главу међу руке да их сакрије...
Чаше. зазвечаше пи опет навалише на пиће. Једно момче поче се шалитп и, од његове шале, све се дјевојке разбјегоше. Спустише се у башту, да, према мјесечини, која је провиривала кроз трепераво лишће тополино, допјевају своје пјесме...
Да ми је 'вако да протеферичим мјесец дана,
па да умрем! — уздахну Јефтан. — Јок! Мало је то! — дочека Марко. — Дај ми
да поживим годину, да изгрлим и изљубим еве цуре на свијету...
Полупијан Перо удари се руком у преи и шкрпину зубима: