Srpski književni glasnik

170 СРПСКИ МБИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Дође ми тако, па да уздахнем.. А није забрањено узлахнути! Црнка. се заемија.

— Кад ерце болује, па се не зна што му, онда се уздише! — рече.

— Тако је! — опет уздахну Перо. — Срце. је, да кажемо, к'о једна мјешина, па јали пукне јали издуши...

Онај натмурени момак мрко га погледа и шикну на нос. Перо сави руке у крило и ућута.

— Да се пије! — опет кликну Марко. — Данас сам млађи за двајес“ година!.. Замирисала ми кућа душом ђевојачком, па ми се срце напунило мириса п хоће да пукне!... Мозга ми нестаје... Топи се у глави, јер је оћугило за прољеће!.. Точите вино; умријећу без њега!

— Точите! -— гракну и Јефтан и, не имајући када да чека на чашу, натегну боцом.

А Црнка опет забаци косу п, покосивши погледом Перу. опет пусти глас:

Јесам ли ти казала, јаране, Не ашикуј, не вежи севдаха, Од севдаха. горег' јада нема Ни болести од ашиковања...

Ух, бона, — хукну Перо, -— прободе ме к'о ножем!..

П сузе му навријеше на очи и он спусти главу међу руке да их сакрије...

Чаше. зазвечаше пи опет навалише на пиће. Једно момче поче се шалитп и, од његове шале, све се дјевојке разбјегоше. Спустише се у башту, да, према мјесечини, која је провиривала кроз трепераво лишће тополино, допјевају своје пјесме...

Да ми је 'вако да протеферичим мјесец дана,

па да умрем! — уздахну Јефтан. — Јок! Мало је то! — дочека Марко. — Дај ми

да поживим годину, да изгрлим и изљубим еве цуре на свијету...

Полупијан Перо удари се руком у преи и шкрпину зубима: