Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 9,

дије, које би по мојој подели ишле у ту групу: да сам јасно разложио докле се мелодије из те групе слажу са Хауптмановом теоријом, а одакле од ње одетунају; и да сам то одступање као стално подвео под известан закон.

Узгред да споменем, да је горњим пасусом Г. Јоксимовић доказао да није знао за Хауптмана, а још мање да зна о Хауптмановом систему; јер ни Хауптман, па ни ико други не зове тај тонски род, о коме је реч, хермафродитни; п према томе не може бити „такозвани“. Хауптман га зове Оигто!, и ја сам ову реч у предговору два пут подвукао, а онај назив „хермафродитни“ ја сам употребио не као термин, већ само као стилистичко упоређење, јер је реч о тонским половима. Г. Јоксимовић. је узео као термин мој стилистички израз.

2. Даље ми Г. Јоксимовић замера што сам попевке делпо у тактове, кад већ нисам бележио презнаке.

Кад сам писао мој предговор, ја сам мислио на мали број српеких музичара п солидних дилетаната, те пишући за њих сматрао сам да је непотребно објашњавати принципе, IMO којима се уопште деле. мелодије у тактове, а по којима сам п ја поступио делећи оне мезодије у ритмичке јединице — у тактове. Ја и сада држим да је то непотребно, јер су то први елементи музике, а њих треба да зна сваки стручњак, па чак и сваки добар дилетант. Ја овде само тврдим да су оне попевке дељене у тактове зато што њихови ритми имају акцената који се стално и правилно понављају, и чији врхови довољно озпачују почетке тактова.

Истина је да постоје мелодије чији се ритам не може и не сме делити у тактове. То су горали, п у опште првобитно певање, где се слог за слогом пева готово увек једном истом дужином, а музички се акценат (ако овде у опште може бити речи о њему) увек управља према акценту текета. -— У оној збирци почетак попевке бр. 9. нема обележеног такта, јер га п у ствари нема. Тако пето српске, да их назовем рецитагивне црквене