Srpski književni glasnik

915 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Изолда.“ За Морнареву песму у првој сцени метнут је презнак: два „ђ“ ; за исту песму, која се у другој сцени понавља презнак три „ђ.“ То значи да ова песма нема школског тонског рода, а презнаци су стављени само ради лакшег чигања.

Па кад попевке које је Академија издала, нису писане за практично извађање, већ за студовање, а Г. Јоксимовић признаје лонекле п сам, да оне немају одређеног тонског рода, — онда треба да је Г. Јоксимовићу појмљиво, да су презнаци савршено излишни, и да у оваквом случају тражење и бележење „најприближнијег тонског рода“ — као што то Г. Јоксимовић хоће

не бп имало ни смисла ; јер је попџевци под бр. 3 „приближно“ п (С пт по Об-дбит, па и етпо!]1; под бр. 4: О-дат и a-moll: noz бр: 0, 0. MO: C-dur алпо |, ичашто |). нол. бр. 1: G-dur a C-dmr: под бр. 12: С-бит, алпоП и Фото, и тако даље, све до краја.

Интересантно је у реферату Г. Јоксимовића да је о овој формалној ептници (презнацима) писао читав штампани лист, а о ономе што је у моме предговору са свим иово, п стварно, или није ни речце споменуо, или га се тек овлаш дотакао.

Ja сам у предговору расправио да се српске народне попевке по гласореду не могу делити у онакве групе, какве постоје у музичкој теорији. За то сам их 'амостално поделио у три групе. О овој подели, која је п нова п битна, може се расправљати, а Г. Јоксимовић није ни речи проговорпо о њој. Само је на једном месту онако узгред написао:

„Овде морам нарочито похвалити јасно извођење Г. Мокрањца по Хауптману, о гакозваном хермафродитном тонском роду“. (Курзив је мој).

Ова мала похвала опет не припада мени, јер сам ја јасно изводио „по Хауптману“ — а не самостално хтео је да каже. Међутим Г. чоксимовић неае да сипомене, да сам ја и ту одетупио од Хауптмана, не што сам то хтео, у осталом, већ што то траже наше мело-